Analiza stanja u sektoru upravljanja otpadom – Neformalni sakupljači kao neophodna karika u sakupljanju otpada u Srbiji i Mađarskoj

Poslednjih par godina čitav svet se suočava sa potrebom pronalaženja novih modela proizvodnje i potrošnje, jer je trenutna situacija apsolutno neodrživa. Globalni koncept koji vodi ka ispunjenju ciljeva održivog razvoja je CIRKULARNA EKONOMIJA, koja nudi povećanje efikasnosti korišćenja resursa, sa specijalnim fokusom na komunalnom i industrijskom otpadu radi postizanja balansa ekonomskih, ekoloških i socijalnih pokazatelja. Kako bi se prevazišao negativni bilans potrošnje i proizvodnje, nasuprot trenutnoj ekonomiji zasnovanoj na linearnom modelu “uzmi – napravi – koristi – odbaci”, uvodi se Cirkularna ekonomija koja se zasniva na modelu koji teži manjem korišćenju resursa i izbegavanju stvaranja otpada „uzmi – koristi – ponovo napravi – ponovo koristi”.

Glavna odlika cirkularne ekonomije je da vodi konceptu „nula odsto otpada” (zero waste), uz primenu inovacija u dizajnu proizvoda i pakovanja. Implementacija cirkularne ekonomije širom sveta je u ranim fazama, uglavnom fokusirana na reciklažu pre nego ponovnu upotrebu.

Značajni rezultati su postignuti u nekim sektorima delatnosti, kao što je upravljanje otpadom, koji pokazuje veliku efikasnost u razvijenim zemljama Evropske unije. Iako je tranzicija ka cirkularnoj ekonomiji u začetnoj fazi, usvajanje čistije proizvodnje pokazuje dobre rezultate.

Zbog svega toga, Republika Srbija i Mađarska su započele sa implementacijom principa cirkularne ekonomije, naročito u oblasti upravljanja otpadom. Uvođenjem koncepta cirkularne ekonomije, u kojoj se ekonomija i životna sredina međusobno podržavaju, ne samo da bi se transformisale privrede Srbije i Mađarske već bi predstavljao i pozitivan korak u procesu pregovora Srbije za članstvo u EU potpomognut od strane Mađarske.

Upravljanje otpadom predstavlja jedan od prioritetnih problema u domenu zaštite životne sredine u obe države, Srbije kao kandidata i Mađarske kao članice EU. Održivo upravljanje otpadom predstavlja veliki izazov jer otpad karakteriše velika raznolikost.

Republika Srbija je nakon sticanja statusa kandidata za punopravnog člana EU u obavezi da u potpunosti uskladi i u svoje nacionalno zakonodavstvo implementira i sprovodi zakonodavstvo Evropske unije. Proces pridruživanja Srbije EU između ostalog podrazumeva i implementaciju pravnih normi koje se odnose na zaštitu životne sredine, uključujući i segment koji se odnosi na zakonsku regulativu iz oblasti upravljanja otpadom.

Republika Mađarska kao član EU sprovodi regulative EU i usklađuje ili je već uskladila svoje zakonodavstvo sa njima. Pored toga, Mađarska već usvojenu zakonsku regulativu dodatno poboljšava i to u saradnji sa drugim državama članicama.

Zakonodavstvo EU u oblasti upravljanja otpadom može se podeliti u tri podkategorije: prvu podkategoriju čini zakonodavni okvir kojim se uređuje upravljanje otpadom, drugu podkategoriju čine direktive koje uređuju oblast tretmana otpada, a treću čine direktive koje se tiču posebnih tokova otpada.

Oblast upravljanja otpadom u Srbiji je zakonski regulisana brojnim zakonskim i podzakonskim aktima koji su delom, a neki u potpunosti usklađeni sa direktivama Evropske unije u oblasti upravljanja otpadom. Lokalne zajednice će se u budućnosti suočiti sa problemom odgovora na zahteve i potrebe u oblasti upravljanja otpadom, koji su u skladu sa direktivama EU, pri čemu će morati da razmatraju: tehničke, društveno-ekonomske i ekološke aspekte, kako bi našle najprihvatljivije ili najoptimalnije rešenje.

U Mađarskoj već usvojene zakonske reulative se kroz kontinuirani monitoring i savetodavnu podršku zainteresovanih država stalno usklađuju i poboljšavaju. Pored toga se ovim procesom daje snažna podrška partnerstvu za upravljanje otpadom (prekogranična saradnja npr.).

Usvajanjem zakonskog okvira za upravljanje otpadom u Republici Srbiji započet je proces implementacije evropskih standarda u ovoj oblasti. Sistem upravljanja otpadom zasniva se na regionalnom pristupu, poštovanju hijerahije upravljanja otpadom i težnji ka dostizanju nacionalnih cljeva za reciklažu. Nove investicije u oblasti otpada moraju biti u velikoj meri usmerene na odvajanje i recikliranje vrednih materijala koji se nalaze u otpadu. Neophodno je brže zatvaranje deponija koje nisu u skladu sa propisima i poboljšanje primene zakonske regulative o otpadu, kao i modernizacija i unapređenje infrastukture za upravljanje otpadom.

U Republici Mađarskoj se čine napori da se odnos recikliranog prema uskladištenom komunalnom otpadu približe evropskom proseku (35% Mađarska, 46% evropski prosek). Pored toga Mađarska mora da učini i dodatni napor kako bi se dostigao novi cilj EU – 50% recikliranog komunalnog otpada.

U Srbiji, većina reciklabilnog otpada se sakuplja od strane neformalnih sakupljača, od kojih su mnogi romske nacionalnosti. Romi trpe razne vrste isključenosti, a pravni prostor za nastavak delatnosti sakupljanja otpada ne postoji. Aktivnost neformalnog sektora reciklaže je izvan delokruga i po definiciji se isključuje, ne odobrava, i nalazi se dominantno u “sivoj zoni” neovlaštenih aktivnosti za koje se pretpostavlja da će biti iskorenjene.

U Mađarskoj je situacija slična jer većinu neformalnih skupljača komunalnog otpada čine Romi i Sinti (podgrupa Roma).

Iako je protekla jedna dekada od uspostavljanja okvira za upravljanje otpadom, uključujući i upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom u Republici Srbiji, položaj neformalnih sakupljača otpada se nije bitnije poboljšao. Zato se javlja potreba za rešenjem upravo ovog problema putem formiranja socijalnog preduzeća koje bi okupljalo neformalne sakupljače, što je i primarni cilj ovog projekta.

U Mađarskoj je samo nešto bolja situacija. Učinjeni su pokušaji da se pitanje neformalnih sakupljača reši ali su pomaci učinjeni uglavnom u cirkularnoj ekonomiji (ponovo korišćenje nameštaja, odeće i obuće)

Mađarska je bila područje realizacije nekoliko projekata koji su se bavili prekograničnom problematikom cirkularne ekonomije. Međutim sličnih pokušaja u prekograničnom području Srbije i Mađarske nije bilo.

2. Zakonodavni okvir za upravljanje otpadom u prekograničnom području

Uloga neformalnih sakupljača otpada, kako bi postali sastavni deo efikasnog sistema upravljanja otpadom, je najznačajnija u daljem prikupljanju ambalažnog otpada. Upravljanje ambalažom je veliki izazov za zemlje širom sveta, posebno za zemlje u razvoju kao što su Srbija i Mađarska. Iako je Republika Srbija u postupnom procesu unapređenja sistema upravljanja ambalažom, a Mađarska je već znatno unapredila svoj, sistem zahteva značajne promene i usaglašavanja kako bi se prilagodio potrebama prekograničnog područja, o čemu svedoči stanje sakupljanja otpada i deponovanje kao dominantan metod zbrinjavanja ambalažnog otpada koji se može reciklirati. Mnogi faktori, kao što su ograničeni finansijski resursi, nedostatak naprednih tehnologija za recikliranje i tretman otpada, neadekvatno upravljanje i kontrola, kao i nedostatak društvene svesti ili usvojenih zakona, dovode do lošeg upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, što predstavlja značajan ekološki problem.

Što se nacionalnih politika zaštite životne sredine u prekograničnom području tiče njima je upravljanje otpadom definisano kao jedno od najvažnijih pitanja zaštite životne sredine, ali ako pogledamo realno stanje u praksi možemo nedvosmsleno da zaključimo da ovoj oblasti nije posvećeno dovoljno pažnje. Poslednjih godina, Srbija i Mađarska su intenzivirale svoje napore i preduzele aktivnosti na prilagođavanju sistema upravljanja otpadom sa zahtevima EU regulativama i zakonodavstvom, a po prirodi stvari, naročito Mađarska. Specifični planovi implementacije za Direktivu 94/62/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu, i Direktivu 2008/98/EC Evropskog parlamenta o otpadu, pripremljeni su u decembru 2017. godine od strane Ministarstva za zaštitu životne sredine Srbije. Izveštaji opisuju trenutnu situaciju u sektoru upravljanja otpadom, identifikuju prepreke za ispunjavanje zahtjeva EU i daju preporuke za implementaciju direktiva.

Zakon je dozvolio mogućnost da se, ako se utvrdi da je to neophodno za ispunjavanje nacionalnih ciljeva, može razmotriti uspostavljanje dodatnog sistema depozita za jednokratnu ambalažu za piće. Da bi se pratili nacionalni ciljevi za sakupljanje i tretman ambalažnog otpada, i dugoročno, da bi se obezbedilo postizanje stope ponovne upotrebe i reciklaže, što je propisano novom EU Direktivom o ambalaži i ambalažnom otpadu, potrebno je uložiti dodatne napore i sprovoditi konkretne institucionalne, ekonomske, tehničke i ekološke mere u oblasti upravljanja otpadom.

2.1. Strateški okvir za upravljanje otpadom

Strategija upravljanja otpadom za period od 2010-2019. godine (Sl. Glasnik RS 29/2010) predstavlja osnovni dokument koji obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom na nivou Republike Srbije. U okviru strategije razmatraju se potrebe za institucionalnim jačanjem, razvojem zakonodavstva, sprovođenjem propisa na svim nivoima, edukacijom i razvijanjem javne svesti.

Dugoročna strategija zemlje u oblasti zaštite životne sredine je: poboljšanje kvaliteta života stanovništva osiguravanjem željenih uslova životne sredine i očuvanjem prirode zasnovane na održivom upravljanju životnom sredinom.

Strategija upravljanja otpadom:

• određuje osnovnu orijentaciju upravljanja otpadom za naredni period, kao rezultat razvoja ekonomije i industrije;
• određuje osnovnu orijentaciju upravljanja otpadom na bazi strateških planova EU;
• određuje hijerarhiju mogućih opcija upravljanja otpadom;
• usmerava aktivnosti u harmonizaciji zakonodavstva koja je, usled tržišnih zahteva, neizbežna u procesu približavanja zakonodavstvu EU;
• identifikuje odgovornosti za otpad i značaj i ulogu vlasničkog usmeravanja kapitala;
• uspostavlja ciljeve upravljanja otpadom za kratkoročni i dugoročni period;
• određuje ulogu i zadatke pojedinim društvenim faktorima.

Implementacijom strategije postiže se:

• zaštita i unapređenje kvaliteta životne sredine u celini i stanja njenih činioca;
• zaštita zdravlja ljudi;
• zaštita izvorišta pitke vode;
• implementacija principa održivog razvoja i dalja integracija brige o životnoj sredini u sektorske politike;
• poboljšanje obrazovanja o zaštiti životne sredine i razvijanje javne svesti;
• primena ekonomskih principa i razvoj ekonomskih pristupa u sve planove i ciljeve zaštite životne sredine.

Ključni koraci ka dostizanju održivog razvoja uključuju:

• jačanje postojećih mera;
• razvoj novih mera;
• povećanu integraciju interesa za životnu sredinu u ostale sektorske politike;
• prihvatanje veće pojedinačne odgovornosti za životnu sredinu;
• aktivnije učešće javnosti u procesima donošenja odluka.

Strategije su danas fokusirane primarno na reciklažu, dok ponovna upotreba, reparacija, popravka i obnavljanje proizvoda, kao i produženje roka trajanja proizvoda, nisu bili razmatrani. Zbog toga se pristupilo reviziji Strategije upravljanja otpadom, koja će jasnije podcrtati mogućnosti za razvoj cirkularne ekonomije. Razvoj prerađivanja otpada i razvoj politike prerađivanja otpada u Republici Srbiji stvara šansu za razvoj “cirkularne ekonomije”, koja može biti pokretač nove vrste ekonomskog razvoja ili kreator novih poslova kroz koje marginalizovane socijalne grupe prestaju da budu marginalizovane i postaju radno-aktivne i socijalno prihvaćene.

Privredna komora Srbije je u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine i Ministarstvom privrede, uz podršku GIZ IMPACT projekta pokrenula proces izrade Nacionalne strategije cirkularne ekonomije u oblasti upravljanja otpadom. Procenjeno je da se u sektorima poljoprivrede i prehrambene industrije, ambalaže i elektronskih i električnih proizvoda nalaze najveći potencijali za uvođenje cirkularnih poslovnih modela.

U okviru tvining projekta „Podrška Evropske unije razvoju strateškog okvira u oblasti upravljanja otpadom“ koji su realizovali Ministarstvo zaštite životne sredine i Evropska unija zajedno sa partnerima na projektu, Agencijom za životnu sredinu Austrije, kao vodećim partnerom, Agencijom za zaštitu životne sredine Švedske i Ministarstvom za životnu sredinu Litvanije izrađen je nov Nacrt nacionalne strategije upravljanja otpadom i druga dokumenta i instrumenti ključni za uspostavljanje strateškog okvira za upravljanje otpadom u Srbiji. Svrha projekta je razvoj i unapređenje sistema upravljanja otpadom, kroz upotpunjavanje strateškog i zakonodavnog okvira i planskih dokumenata u ovom sektoru, u skladu sa pravnim tekovinama Evropske unije.

Nova Nacionalna strategija upravljanja otpadom predstavlja osnovni dokument za dugoročno definisanje i usmeravanje upravljanja otpadom za period od 2020. do 2025. godine, Nacionalni plan upravljanja otpadom koji predstavlja sastavni deo Strategije i koji se razvijao u skladu sa zahtevima iz Zakona o upravljanju otpadom Republike Srbije, Nacionalni program prevencije otpada u cilju sprečavanja negativnih uticaja koje privredni razvoj može da izvrši na životnu sredinu, kao i set ekonomskih instrumenata za implementaciju Plana upravljanja čvrstim komunalnim otpadom, koji je razvijen uz izradu nacrta podzakonskih akata koji će omogućiti njihovu realizaciju.

U Mađarskoj nova strategija upravljanja komunalnim otpadom predviđa dalje unapređenje. Jedno od njih je selektivno sakupljanje kao jačanje ekonomskog okruženja koja bi ovu dosada zanemarivanu delatnost dodatno poboljšala stvaranjem povoljnog okruženja (BEE – Business Enabling Environment)

2.2. Zakon o upravljanju otpadom

Osnovni zakon u oblasti upravljanja otpadom u Srbiji je Zakon o upravljanju otpadom (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2009, 88/2010, 14/2016 i 95/2018 – dr. zakon) kojim se uređuju vrste i klasifikacija otpada, planira upravljanje otpadom, definišu subjekti upravljanja otpadom, odgovornosti i obaveze u upravljanju otpadom, organizuje upravljanje otpadom, upravljanje posebnim tokovima otpada, definišu uslovi i postupak izdavanja dozvola, definišu uslovi za prekogranično kretanje otpada, definiše se način izveštavanja o otpadu i baza podataka, način finansiranja upravljanja otpadom, i druga pitanja od značaja za upravljanje otpadom.

Cilj ovog zakona je da se obezbede i osiguraju uslovi za:
1) upravljanje otpadom na način kojim se ne ugrožava zdravlje ljudi i životna sredina;
2) prevenciju nastajanja otpada, posebno razvojem čistijih tehnologija i racionalnim korišćenjem prirodnih bogatstava, kao i otklanjanje opasnosti od njegovog štetnog dejstva na zdravlje ljudi i životnu sredinu;
3) ponovno iskorišćenje i reciklažu otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina iz otpada i korišćenje otpada kao energenta;
4) razvoj postupaka i metoda za odlaganje otpada;
5) sanaciju neuređenih odlagališta otpada;
6) praćenje stanja postojećih i novoformiranih odlagališta otpada;
7) razvijanje svesti o upravljanju otpadom.

Upravljanje otpadom zasniva se na sledećim načelima:
1) Načelo izbora najoptimalnije opcije za životnu sredinu
Izbor najoptimalnije opcije za životnu sredinu je sistematski i konsultativni proces donošenja odluka koji obuhvata zaštitu i očuvanje životne sredine. Primena izbora najoptimalnije opcije za životnu sredinu ustanovljava, za date ciljeve i okolnosti, opciju ili kombinaciju opcija koja daje najveću dobit ili najmanju štetu za životnu sredinu u celini, uz prihvatljive troškove i profitabilnost, kako dugoročno, tako i kratkoročno.
1a) Načelo samodovoljnosti
Primena načela samodovoljnosti podrazumeva uspostavljanje integrisane i odgovarajuće mreže postrojenja za ponovno iskorišćenje i odlaganje mešanog komunalnog otpada sakupljenog iz domaćinstava, uključujući sakupljanje ove vrste otpada koji nastaje kod drugih proizvođača otpada, uzimajući u obzir najbolje dostupne tehnike, u skladu sa ovim zakonom. Mreža tih postrojenja treba da bude projektovana tako da omogući Republici Srbiji ostvarivanje načela samodovoljnosti u odlaganju otpada, kao i u ponovnom iskorišćenju otpada, uzimajući u obzir geografske karakteristike regiona i potrebu za posebnim postrojenjima za pojedine vrste otpada. Ova mreža treba da omogući odlaganje ili ponovno iskorišćenje otpada u jednom od najbližih odgovarajućih postrojenja, najprimerenijim metodama i tehnologijama, kako bi se osigurao visok nivo zaštite životne sredine i javnog zdravlja.
2) Načelo blizine i regionalnog pristupa upravljanju otpadom
Otpad se tretira ili odlaže što je moguće bliže mestu njegovog nastajanja, odnosno u regionu u kojem je proizveden da bi se u toku transporta otpada izbegle neželjene posledice na životnu sredinu. Izbor lokacije postrojenja za tretman odnosno ponovno iskorišćenje ili odlaganje otpada vrši se u zavisnosti od lokalnih uslova i okolnosti, vrste otpada, njegove zapremine, načina transporta i odlaganja, ekonomske opravdanosti, kao i od mogućeg uticaja na životnu sredinu. Regionalno upravljanje otpadom obezbeđuje se razvojem i primenom regionalnih strateških planova zasnovanih na evropskom zakonodavstvu i nacionalnoj politici.
3) Načelo hijerarhije upravljanja otpadom
Hijerarhija upravljanja otpadom se primenjuje kao prioritetan redosled u prevenciji i upravljanju otpadom, propisima i politikama:
– prevencija;
– priprema za ponovnu upotrebu;
– reciklaža;
– ostale operacije ponovnog iskorišćenja (ponovno iskorišćenje u cilju dobijanja energije i dr.);
– odlaganje.
Kada se primenjuje hijerarhija otpada na koju se odnosi redosled hijerarhije upravljanja otpadom, preduzimaju se mere kojima se podstiču rešenja kojima se postiže najbolji ukupan rezultat za životnu sredinu što može zahtevati kod posebnih tokova otpada odstupanje od hijerarhije gde je to opravdano životnim ciklusom, uzimajući u obzir ukupne uticaje na nastajanje i upravljanje takvim otpadom.
Razvoj zakonodavstva
Razvoj zakonodavstva i politike u oblasti upravljanja otpadom je u potpunosti transparentan proces, u skladu sa važećim propisima o konsultacijama i uključivanju građana i svih zainteresovanih strana. U primeni načela hijerarhije uzimaju se u obzir opšti principi zaštite životne sredine, predostrožnosti i održivosti, tehničke izvodljivosti i ekonomske vrednosti, zaštite resursa, kao i ukupan uticaj na životnu sredinu, zdravlje ljudi, ekonomski i socijalni uticaji.
4) Načelo odgovornosti
Proizvođači, uvoznici, distributeri i prodavci proizvoda koji utiču na porast količine otpada odgovorni su za otpad koji nastaje usled njihovih aktivnosti. Proizvođač snosi najveću odgovornost jer utiče na sastav i osobine proizvoda i njegove ambalaže. Proizvođač je obavezan da brine o smanjenju nastajanja otpada, razvoju proizvoda koji su reciklabilni, razvoju tržišta za ponovno korišćenje i reciklažu svojih proizvoda.
5) Načelo “zagađivač plaća”
Zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti. Troškovi nastajanja, tretmana odnosno ponovnog iskorišćenja i odlaganja otpada moraju se uključiti u cenu proizvoda.

Zakon o upravljanju otpadom tretira individualne sakupljače otpada jedino u članu 70, koji govori o dozvolama za sakupljanje i/ili transport otpada i to u smislu izuzimanja od obaveze pribavljanja dozvole.

Mađarski zakon CLXXXV/ 2012 o otpadu (Zakon o otpadu) primenjen je 2012. godine (i poslednji put izmenjen 2014. godine). To je glavni pravni akt kojim se zahtevi ODV prenose u domaće pravo. Većina zahteva iz ODV direktno su prenešeni u nacionalne zakonske zahteve. Štaviše, Zakon prevazilazi uslove: zakon precizira da je favorizovana opcija sakupljanje od vrata do vrata za što više vrsta otpada i da se otpad koji se može reciklirati ne sme spaljivati. U zakonu se ne navode reference na „promovisanje visokokvalitetne reciklaže “u skladu sa članom (11) – to je verovatno zbog greške u prevodu originalnog teksta člana (11) u Okvirnoj direktivi o otpadu na mađarskom koja se odnosi na sakupljanje „tamo gde se može obezbediti standard kvaliteta koji zahteva sektor reciklaže “. Zakon poziva na odvojeno sakupljanje biootpada, ali nije direktno naznačeno da je to s ciljem kompostiranja i prerade.

2.3.Zakonski okvir za upravljanje ambalažnim otpadom

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2009 i 95/2018 – dr. zakon) kao osnovni cilj ima smanjenje generisanih količina ambalažnog otpada i podsticanje na upotrebu recikliranih materijala, kako bi se smanjila količina deponovanog otpada. Izmenama i dopunama ovog zakona krajem 2018. kao subjekti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom prepoznata su i fizička lica.

Naime, u članu 5. koji definiše značenje izraza, kao subjekti upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom navedeni su:
– proizvođač, kao pravno lice ili preduzetnik, koji proizvodi ambalažu;
– uvoznik, kao pravno lice ili preduzetnik, koji uvozi sirovine za proizvodnju ambalaže i ambalažu;
– paker/punilac, kao pravno lice ili preduzetnik, koji pakuje/puni ambalažu;
– isporučilac, kao pravno lice ili preduzetnik, koji stavlja u promet ambalažu ili upakovan proizvod, nezavisno od toga da li je to lice istovremeno i proizvođač, uvoznik, paker/punilac ili trgovac na veliko;
– sakupljač ambalažnog otpada, kao pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, koje sakuplja razvrstani otpad;
– krajnji korisnik, kao potrošač koji, u svrhu krajnje potrošnje ili konzumacije upakovane robe, skida ambalažu sa robe ili je prazni tako da ona postaje ambalažni otpad ili trgovac na malo koji, u cilju dalje prodaje robe skida ambalažu sa robe ili je prazni tako da ona postaje otpad sekundarne ili tercijarne ambalaže;;
– krajnji snabdevač, kao lice koje snabdeva ambalažom ili upakovanom robom krajnjeg korisnika, nezavisno od toga da li je to lice istovremeno i proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac;
– prevoznik, kao pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, koje vrši prevoz ambalažnog otpada;
– operater sistema upravljanja ambalažnim otpadom (u daljem tekstu: operater), kao privredno društvo ili drugo pravno lice koje upravlja postrojenjem ili ga kontroliše ili je ovlašćeno za donošenje ekonomskih odluka u oblasti upravljanja ambalažnim otpadom i na čije se ime izdaje dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom;

Konkretni nacionalni ciljevi koji se odnose na ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog otpada definisani su u okviru Uredbe o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2015. do 2019. godine (Sl. glasnik RS 144/2014).

Nacionalni ciljevi za upravljanje ambalažom i ambalažni otpadom za period 2015-2019 dati su u Tabeli 1.

Specifični ciljevi za reciklažu ambalažnog otpada su određeni za pet materijala:
• papir i karton,
• plastika,
• staklo,
• metal, i
• drvo.

Specifični ciljevi prema tipu materijala za period 2015-2019 (%) su dati u Tabeli 2.

U Mađarskoj ambalažni otpad čine znatne količine: kg/per vapita

Mađarska i Malte jedina u EU recikliraju najmanje korišćenog ambalažnog otpada – ispod 50% mada imaju dobro razrađeno zakonodavstvo o upravljanju ambalažnim otpadom.

Ostali releventni propisi iz oblasti upravljanja otpadom u Srbiji su:
• Pravilnik o metodologiji za prikupljanje podataka o sastavu i količinama komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave (“Sl. glasnik.RS”, br. 61/2010) ;
• Pravilnik o kategorijama, ispitivanju i klasifikaciji otpada (Službeni glasnik RS broj 56/10);
• Pravilnik o obrascu dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za njegovo popunjavanje (“Službeni glasnik RS“ broj 95/2010);
• Pravilnik o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina (“Sl. glasnik RS”, br.55/2001, 72/2009 – dr. pravilnik i 56/2010 – dr. pravilnik);
• Pravilnik o uslovima i načinu sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna sirovina i za dobijanje energije (Sl. Glasnik RS broj 98/ 10);
• Pravilnik o načinu i postupku upravljanja otpadnim gumama (“Sl. glasnik RS” br. 81/ 2010);
• Pravilnik o načinu skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada (“Sl. glasnik RS” br.92/2010 );
• Pravilnik o načinu i postupku upravljanja istrošenim baterijama i akumulatorima (“Sl. glasnik RS” br. 86/2010);
• Pravilnik o uslovima, načinu i postupku upravljanja otpadnim uljima (“Sl. glasnik RS” broj 71/2010);
• Pravilnik o načinu i postupku upravljanja otpadnim fluorescentnim cevima koje sadrže živu (“Sl glasnik RS br. 97/ 2010);
• Pravilnik o načinu skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada (“Sl. glasnik RS” br.92/2010);
• Pravilnik o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija (“Sl. glasnik RS”, br. 12/95);
• Pravilnik o vrstama ambalaže za pesticide i đubriva i o uništavanju pesticida i đubriva (“Sl. glasnik RS”, br. 13/2010 – dr. pravilnik);
• Pravilnik o sadržini deklaracije i uputstva za primenu sredstava za zaštitu bilja, kao i specifičnim zahtevima i oznakama rizika i upozorenja za čoveka i životnu sredinu i načinu rukovanja ispražnjenom ambalažom od sredstava za zaštitu bilja (“Sl. glasnik RS“, br. 21/2012)
• Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o obrascu dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za njegovo popunjavanje (“Službeni glasnik RS” broj 88/2015)
• Uredba o odlaganju otpada na deponije (“Sl. glasnik RS”, br. 92/2010;)
• Uredba o upravljanju otpadnim uljima (“Sl. glasnik RS” br. 60/2008)

Na osnovu godišnjeg izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine Srbije (SEPA) za period od pet godina (od 2013. do 2017. godine), kako za ukupne količine tako i vrednosti prema materijalima, dobijeni su sledeći podaci: na tržištu Srbije se svake godine plasira oko 320.000-350.000 tona ambalaže.

U 2017. godini proizvedeno je 51,1 kg ambalažnog otpada po stanovniku (od 44,4 kg po stanovniku u 2013. godini). Od 2013. godine, ambalažni otpad je porastao za 3,06% godišnje. Najveći zapreminski porast ambalažnog materijala je kod drvene ambalaže, koja se od 2013. godine povećala za preko 20 hiljada tona, što je 6,7% godišnje. Tokom ovog perioda, na srpskom tržištu je zabeležen i stalan pad staklene ambalaže koja se plasira na tržište (CAGR = -1.65%).

Tabela 3. Prikazuje detaljne rezultate za analizirani period, a grafik 2. predstavlja prosečan udeo ambalažnog materijala stavljenog na tržište u analiziranom periodu

Tabela 3. Ambalaža stavljena na tržište između 2013. i 2017. godine (u tonama)

Izvor: SEPA godišnji izveštaj

1. ábra A 2013-2017 között forgalomba hozott csomagolások átlagos részesedése (%)-ban kimutatva, (a 3.sz. táblázatban bemutatott mennyiségek alapján)

Na osnovu godišnjeg izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine Srbije (SEPA) za period od pet godina (od 2013. do 2017. godine), kako za ukupne količine prikupljenog ambalažnog otpada tako i vrednosti prema materijalima, dobijeni su podaci koji su predstavljeni u tabeli 4.

Tabela 4. Ukupna količina ambalažnog otpada prikupljena između 2013. i 2017. godine, po materijalu

Izvor: SEPA godišnji izveštaji

Na osnovu prethodnih podataka možemo da zaključimo da komercijalni i industrijski otpad predstavlja najvažniji izvor ambalažnog materijala (prosek od 71% sakupljenog otpada za analizirani period). Komercijalni i industrijski otpad je mnogo vredniji i lakši za prikupljanje, tako da su sakupljači mnogo više zainteresovani za ovaj izvor. Njegov udeo u ukupnom sakupljenom otpadu je u porastu, u 2013. godini je činio 65% ukupnog ambalažnog otpada, dok je do 2017. godine taj udeo povećan na 72%. Papirna i kartonska ambalaža je najzastupljenija kako u komunalnom ambalažnom otpadu, tako i u komercijalnom i industrijskom otpadu. Ovaj materijal ima najveći prosečni udeo u komercijalnom i industrijskom ambalažnom otpadu (67%), dok je kod komunalnog otpada najzastupljenija plastika, sa učešćem od 34%.
Procenjuje se da je udeo ambalažnog otpada u komunalnom otpadu oko 14-20%. Kako je odvojeno sakupljanje komunalnog otpada organizovano samo u ograničenom broju gradova samo 25% ambalaže koja je dostupna u komunalnom otpadu se prikuplja za dalji tretman.

Tabela 5. Komunalni ambalažni otpad sakupljen u periodu 2013 – 2017

Izvor: SEPA godišnji izveštaji

Prema podacima iz SEPA-e, preko 170.000 tona ambalažnog otpada je reciklirano u 2017. godini. Slično sakupljanju materijala, papir i karton predstavljaju najveći deo recikliranog otpada (60,5%). Količina recikliranog ambalažnog otpada u analiziranom periodu je konstantno rasla (CAGR = 14,33%), i kao rezultat se skoro udvostručila.
Procenjuje se da je samo oko 5% komunalnog ambalažnog otpada bilo dato na dalji tretman. U 2016. godini, količina otpada poslatog na insineraciju je bila 8.850 tona.

Tabela 6. Reciklirana ambalažna u periodu 2013 – 2017

Izvor: SEPA godišnji izveštaji

Prema podacima iz SEPA-e, sakupljanje i reciklaža ambalaže neprestano raste. U proseku, stopa sakupljanja ambalaže porasla je 4.8% godišnje od 2013. Do 2017. godine, dok je reciklažna stopa porasla za 4.2% u istom periodu. U 2017. godini, stopa sakupljanja ukupnog ambalažnog otpada je bila 51% a reciklažna stopa 48%. Zapravo, sa izuzetkom plastike, skoro sav prikupljeni ambalažni otpad ide na reciklažu. Prema zvaničnim podacima, papir i karton je materijal sa najvećom stopom sakupljanja I reciklaže – 91% u oba slučaja. Kao rezultat, prema Agenciji za životnu sredinu, ispunjeni su nacionalni ciljevi za reciklažu.

Recikliranje ambalažnog otpada u Mađarskoj: kg/per capita

Trendovi recikliranja ambalažnog materijala su slični onima u Srbiji ali su procenti recikliranog ambalažnog materijala veći.

3.1. Upravljanje ambalažnim otpadom u 2018 godini u Srbiji

Prema podacima koji su dostavljeni Agenciji za zaštitu životne sredine, ukupna količina ambalaže stavljene na tržište Republike Srbije iznosi 358955,3 t. Količina ambalaže koja je puštena na tržište Republike Srbije od strane pravnih lica ili preduzetnika koji su svoje obaveze preneli na operatere iznosi 356422,7 t. Ovde svakako treba dodati i količine ambalaže stavljene na tržište Republike Srbije od strane 257 obveznika koji nisu preneli svoju obavezu na operatera za upravljanje ambalažnim otpadom. Ova količina iznosi 2532,6 tona.

Količina preuzetog ambalažnog otpada od strane operatera iznosi 200857,1 tone, od čega je 200857,1 tona predato na ponovno iskorišćenje. Količina preuzetog ambalažnog komunalnog od strane operatera iznosi 61410,2 t, a količina preuzetog nekomunalnog otpada iznosi 139446,9 t.

Najčešće primenjen način tretmana ambalažnog otpada, prijavljen od strane operatera, je Recikliranje/prerada organskih materija koji se ne koriste kao rastvarači (R3). Ova vrsta tretmana prijavljena je za tretman ambalažne otpadne plastike, papira i drveta. Operacija (R4) Recikliranje/prerada metala i jedinjenja metala, primenjena je za tretman otpadnog ambalažnog metala (gvožđa i aluminijuma). Operacija (R5) Recikliranje/prerada drugih neorganskih materijala, primenjena je za tretman otpadnog ambalažnog stakla, dok je operacija (R1) Korišćenje otpada prvenstveno kao goriva ili drugog sredstva za proizvodnju energije, primenjena za tretman otpadne plastike.

Predviđeni opšti ciljevi upravljanja ambalažnim otpadom u 2018. godini, za ponovno iskorišćenje otpada iznosi 55%, a za reciklažu otpada 48%. Na osnovu navedenih podataka se može zaključiti da su Nacionalni opšti ciljevi za Republiku Srbiju za 2018. godinu ispunjeni u vrednosti od 52,8% za ponovno iskorišćenje ambalažnog otpada i u vrednosti od 51,5% za reciklažu ambalažnog otpada.

Recikliranje ambalažnog otpada u Mađarskoj: kg/per capita

3.2. Operateri sistema za upravljanje ambalažnim otpadom

Princip produžene odgovornosti proizvođača definisan je Zakonom o upravljanju otpadom, Član 6: Proizvođači, uvoznici, distributeri i prodavci proizvoda koji utiču na porast količine otpada odgovorni su za otpad koji nastaje usled njihovih aktivnosti. Proizvođač snosi najveću odgovornost jer utiče na sastav i osobine proizvoda i njegove ambalaže. Proizvođač je obavezan da brine o smanjenju nastajanja otpada, razvoju proizvoda koji su reciklabilni, razvoju tržišta za ponovno korišćenje i reciklažu svojih proizvoda.

Princip produžene odgovornosti proizvođača daje obavezu proizvođačima da se staraju da se njihovim ambalažnim otpadom upravlja na adekvatan, zakonom propisan način. To se može postići kroz:
1. Prenošenje odgovornosti na operatera za upravljanje ambalažnim otpadom – proizvođači mogu preneti obavezu upravljanja ambalažnim otpadom na organizaciju za proširenu odgovornost proizvođača, koji je licenciran za obavljanje delatnosti upravljanja ambalažom. PRO je neprofitna organizacija koja koristi dobijena sredstva od proizvođača kako bi pokrila sopstvene administrativne troškove, kao i troškove sakupljanja, transporta i tretmana ambalažnog otpada.
2. Samostalno upravljanje ambalažnim otpadom – Proizvođači mogu sami prikupljati ne-komunalni ambalažni otpad od krajnjih korisnika i osigurati njegovu ponovnu upotrebu, preradu i odlaganje, sve dok su dobili dozvolu Ministarstva pre stavljanja proizvoda na tržište. U ovom slučaju, proizvođači direktno pokrivaju troškove upravljanja ambalažnim otpadom
3. Krajnji korisnik koji uvozi ili kupuje ambalažu ili ambalažne sirovine za potrebe sopstvene delatnosti, a nema snabdevača, mora da obezbedi upravljanje tim ambalažnim otpadom koji nije komunalni otpad, tako što će zaključiti ugovor sa operaterom ili sam obezbediti ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje ambalažnog otpada.

Dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom ima 7 operatera sistema upravljanja:
1. SEKOPAK, Društvo za postupanje sa ambalažnim otpadom, registarski broj dozvole 001, izdata 21.05.2010.
2. EKOSTAR PAK d.o.o., registarski broj dozvole 002, izdata 25.10.2010.
3. DELTA – PAK d.o.o, registarski broj dozvole 003, izdata 02.12.2010.
4. CENEKS d.o.o., registarski broj dozvole 004, izdata 20.04.2012.
5. TEHNO EKO PAK d.o.o., registarski broj dozvole 005, izdata 21.05.2012.
6. EKOPAK SISTEM d.o.o., registarski broj dozvole 006, izdata 20.12.2013.
7. UNI EKO PAK d.o.o., registarski broj dozvole 007, izdata 18.08.2018.

U skladu sa članom 24. Zakona proizvođač, uvoznik, paker/punilac i isporučilac može da prenese svoju obavezu upravljanja ambalažnim otpadom, ugovorom koji zaključuje sa operaterom koji obavlja delatnosti upravljanja ambalažnim otpadom. Operater je dužan da, u ime svojih članica, obezbedi da:
1. komunalno preduzeće redovno preuzima komunalni ambalažni otpad,
2. redovno preuzima i sakuplja ambalažni otpad koji nije komunalni otpad od krajnjih korisnika,
3. obezbedi ponovno iskorišćenje, reciklažu ili odlaganje u skladu sa Zakonom.

U 2018. godini, šest operatera je vršilo upravljanje ambalažom i ambalažnim otpadom za 1893 pravnih lica koja stavljaju proizvode u ambalaži na tržište naše zemlje.

Do sada je izdata samo jedna dozvola za samostalno upravljanje ambalažnim otpadom preduzeću BB Minaqua a.d. iz Novog Sada, registarski broj dozvole 001, od 01.12.2010. Preduzeće BB Minaqua u 2018. godini, nije vršilo samostalno upravljanje svojim ambalažnim otpadom. Svoju količinu plasirane ambalaže prenela je na operatere sistema upravljanja ambalažnim otpadom.

3.3. Neformalni sakupljači kao učesnici sistemu upravljanja ambalažnim otpadom

Situacija na terenu ukazuje da je većina prikupljenog ambalažnog otpada u rukama neformalnih sakupljača. Međutim, značajan broj neregistrovanih pojedinačnih sakupljača otpada koji posluju u neformalnoj ekonomiji ne izveštavaju o prikupljenim količinama ili prihodima. Kao rezultat toga, nedostaju pouzdani podaci o količinama koje je prikupio neformalni sektor.

Neformalni sektor predstavljaju sakupljači otpada koji nisu zvanično zaposleni kao radnici registrovanog preduzeća za sakupljanje otpada ili reciklažu. Sakupljač koji radi kao samozaposlena osoba ili kao pojedinac ili porodično preduzeće, izdvaja vredne materijale pronađene u otpadu i prodaje ih reciklerima. Transakcije se ne evidentiraju uvek, niti se izdaju računi, i iako će kupac imati evidenciju o obrađenim iznosima i njihovoj vrednosti na tržištu, ova evidencija se obično neće povezati sa određenim neformalnim reciklerima.

Kao što je ranije navedeno procenjuje se da 50.000 – 70.000 ljudi rade kao sakupljači otpada koji sakupljaju otpad u “sivoj” zoni u Srbiji i Mađarskoj. Glavne vrste sakupljenih materijala su vredni reciklabilni materijali kao što su papir i karton, metal i plastika. Neformalni sakupljači su odgovorni za prikupljanje većine sekundarnih sirovina iz domaćinstva koje se obrađuju u Srbiji.

Podaci predstavljeni od strane Udruženja reciklera ambalažnog otpada ukazuju da, od ukupne količine ambalažnog otpada koji se sakuplja za reciklažu, čak 87% potiče od neformalnog sektora, dok samo 13% prikupljaju komunalna preduzeća ili nacionalni operateri direktno.

Već postoji ograničena saradnja između neformalnih sakupljača, komunalnih preduzeća i opština. Saradnja sa sakupljačima odgovara komunalnim preduzećima, koja imaju koristi od zbrinjavanja manjih količina otpada i prijavljivanja većih količina recikliranog otpada.

Ambalažni otpad koji nastaje u domaćinstvima obuhvaćen je sistemom upravljanja komunalnim otpadom. Treba napomenuti da količina ambalažnog otpada u domaćinstvu može predstavljati značajan udeo u ukupnoj količini otpada koji nastaje u datoj opštini.

Postoje dva tipa sakupljača otpada:
• Komunalna preduzeća odgovorna za prikupljanje komunalnog otpada, koji obuhvata uglavnom primarni i sekundarni ambalažni otpad,
• sakupljači otpada koji sakupljaju ambalažu iz komercijalnih i industrijskih izvora, i uključuju uglavnom sekundarnu ili tercijarnu ambalažu generisanu u procesu proizvodnje, maloprodaje, usluga i drugih sličnih aktivnosti.

Pored toga, paralelno sa zvaničnim sistemom, postoji i neformalna ekonomija sakupljača otpada, koji sakupljaju ambalažni otpad i prodaju ga direktno reciklerima.

Kako bi se procenila količina otpada prikupljenog u neformalnom sektoru izvršena je procena od strane GIZ-a (Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit GmbH), u okviru projekta “Upravljanje komunalnim otpadom i otpadnom vodom – IMPACT”.

Kao rezultat toga, da bi se izračunale količine prikupljene od stranene formalnih sakupljača, pretpostavljeno je da je prikupljen sledeći udeo materijala (uz pretpostavku da ostatak otpada obrađuju komunalna preduzeća):
• 90% plastike,,
• 10% stakla,
• 90% papira i kartona i
• 25% metala (na raspolaganju im je manja količina metala, zbog prodaje od strane samih građana)

Procena udela ambalažnog otpada iz domaćinsta koji prikupljaju sakupljači iz neformalnog sektora je oko 74 posto. Ovaj udeo je ostao prilično stabilan od 2013. godine, uprkos rastu količina komunalnog otpada. U pogledu učešća neformalnog sektora u ukupnom sakupljanju ambalažnog otpada, učešće je ostalo relativno stabilno od 2014. godine, u proseku oko 21 posto.

Tabela 7. Procenjene količine komunalnog ambalažnog otpada sakupljenog od strane neformalnog sektora i komunalnih preduzeća

Izvor: Deloitte procena IS – Neformalni sector, UC – Komunalne služb

4. Lokalni plan upravljanja otpadom opštine Novi Kneževac 2011-2020

Uspostavljanje sistema upravljanja otpadom podrazumeva postizanje pune kontrole nad svim tokovima otpada: od nastajanja, separiranja, sakupljanja, odvoza pa do konačnog deponovanja. Lokalni plan upravljanja otpadom predstavlja bazni dokument koji obezbeđuje uslove za racionalno i održivo upravljanje otpadom na nivou opštine.

Na opštinskom nivou leži najveći deo posla: od utvrđivanja sopstvenih potreba, uključujići i nove obuhvate naselja u kojima nije organizovano sakupljanje smeća, jačanje sopstvenih kapaciteta, institucionalnog, pravnog, organizacionog, kadrovskog osposobljavanja do stalne edukacije sopstvenih građana, podizanje javne svesti i javnosti u radu pre, tokom i posle uspostavljanja osmišljenog upravlanja otpadom na nivou opštine.

Dugoročni cilj izrade Lokalnog plana upravljanja otpadom je rešavanje problema u oblasti zaštite životne sredine i poboljšanje kvaliteta života stanovništva osiguravanjem željenih uslova životne sredine i očuvanjem prirode zasnovane na održivom upravljanju životnom sredinom

Ciljevi upravljanja otpadom

Ciljevi u upravljanju otpadom su:
• smanjenje količina nastalog otpada;
• prevenciju nastajanja otpada;
• rešavanje problema otpada na mestu nastanka;
• princip separacije otpada;
• princip reciklaže što veće količine otpada;

Sadašnja praksa upravljanja komunalnim otpadom u opštini Novi Kneževac

Otpad iz domaćinstava (komunalni otpad) se uobičajeno ne smatra opasnim otpadom, s obzirom da se sastoji od materijala kojim je pre konačnog odlaganja rukovao pojedinac. Međutim, ova vrsta otpada može veoma da varira u sastavu, a to u velikoj meri zavisi od načina življenja „proizvođača“ otpada.

Ambalaža čini značajan deo komunalnog otpada. Slede materijali koji su odbačeni pri pripremanju hrane kao što su ljuske od voća i povrća, ostaci od struganja mesa, koske i sl. materijali koji se ne mogu reciklirati.

Prisutno u komunalnom otpadu je i sledeće: baterije i drugi elektro materijal, koji ponekad sadrži kante i konzerve sa ostacima boje, ulja, hemikalijama za domaćinstva i bazene, kaustične materijale, agense za sterilizaciju, lekove itd. Iako ove komponente predstavljaju mali udeo u komunalnom otpadu, one su naročito problematične zato što imaju karakteristike opasnog otpada, hemijski su nestabilne, a postupak njihove reciklaže ili regeneracije je veoma skup. Tu se dalje mogu naći i kanisteri sa aerosolima, odbačene pelene i maramice za bebe, životinjski izmet koji se brzo degradira i postaje agresivan zbog dejstva mirisa. Gamad, muve i ptice napadaju ovaj otpad.

Razlozi koji su gore nabrojani ukazuju na to da je neophodna kontrola i posebna pažnja u vezi sa upravljanjem komunalnim otpadom, kao i da je neophodno razviti metode pri rukovanju otpadom, koji su u skladu sa zaštitom čovekove okoline. Otpad ove vrste se generiše i u kancelarijama, javnim ustanovama, hotelima itd.

Kada se radi o komunalnom otpadu, u lancu njegovog kretanja svako kasnije postupanje u mnogo čemu zavisi od prvog koraka: načina na koji se sakuplja smeće. Trenutno komunalno preduzeće nije dovoljno opremljeno da na ovom prvom koraku potpuno kontroliše stanje, već je primorano da rešava probleme tek kada isti eskaliraju. Puno vremena i novca se gubi na sakupljanu smeća sa “divljih deponija“, sakupljanje otpada rasutog pored prepunjenih sudova za smeće, popravkama vozila posle njihovog preopterećenja i dr.

Smanjenje količine otpada

Jedan od principa u upravljanju čvrstim otpadom je princip smanjenja generisanja otpada na izvoru, kojim se smanjuje količina otpada na minimum u smislu količina i/ili potencijalne opasnosti.
Znači da problemi vezani za otpad ne bi bili toliko značajni kada ne bi kao otpad bili odlagani materijali koji ne spadaju u kategoriju komunalnog otpada. Jedan od primera je odlaganje otpada u kontejnere koji mogu da se vrate isporučiocu robe i zatim ponovo koriste.
Smanjenje količina otpada bi bilo moguće kada bi roba u maloprodaji bila dostupna u velikim pakovanjima koja bi se dalje prodavala u manjim količinama i tako se smanjila potreba za velikim količinama ambalaže. Pakovanje robe iz estetskih razloga bi trebalo da bude obeshrabrivano, kao i pakovanje malih predmeta u veliku ambalažu samo zbog marketinškog efekta.

Separacija otpada na izvoru

Osnovna metoda je odvajanje komunalnog otpada na različite komponente kao što su: zapaljivi materijali, materijali koji mogu ponovo da se koriste, materijali koji mogu da se recikliraju, organski materijal itd. i to na nivou domaćinstva.
Zapaljivi materijal podrazumeva papir, karton, suvo lišće i grančice. Materijal koji se ponovo koristi mogu da budu flaše, konzerve i plastične vreće. Materijal koji se reciklira može da bude papir, plastika, staklo i metalni opiljci. Organski materijal podrazumeva ljuske od voća i povrća i drugi otpad od hrane.
Da bi se sprečilo da komunalni otpad bude uzrok zagađenja ili da ugrozi zdravlje ljudi, najvažnije je odvojiti otpad koji se regeneriše od opasnog otpada već na izvoru. Odvajanje može da se odvija i negde dalje u toku upravljanja otpadom.

Separacija prikupljenog otpada u 2009. godini
Papir 17,20%
Pet 11,80%
Limenke 0,2%
Staklo 3,84%
Ostalo 66,96%

Prikupljanje i transport otpada

Otpad nastaje u domaćinstvima i odlaže se u obeležene kontejnere. To mogu biti metalne ili plastične kante zatim, plastične ili papirne vreće.
U velikim zgradama ili naseljima postoji centralizovan sistem prikupljanja u kontejnere. U gradovima i urbanim naseljima sakupljeni otpad se odlaže u posebne kamione koji su opremljeni opremom za sabijanje da bi se povećala količina tereta koji se transportuje, često na veliku udaljenost do sanitarne gradske deponije.

Postupci obnavljanja

Sledeći princip po važnosti u smislu smanjivanja količina otpada je obnavljanje, u najvećoj mogućoj meri, onih komponenti otpada koje mogu da se recikliraju.
Međutim, isuviše korisnih izvora otpada se i dalje odbacuje, najviše zbog neadekvatne separacije, prikupljanja i postupaka obnavljanja ili najčešće zbog neodrživog tržišta za više recikliranih otpadnih materijala.
Separacija, recikliranje i ponovno korišćenje komunalnog otpada može da ima veliki uticaj na ekonomiju zemlje u razvoju. Korisne materije mogu se prodavati preduzimačima za reciklažu. Kompletna aktivnost vezano za reciklažu, uključujući transport, zahteva radnu snagu. Ekonomski status ljudi koji se zapošljavaju se tako poboljšava.
Komponente komunalnog otpada koje trule mogu da posluže za proizvodnju komposta.

Odlaganje

Dosadašnja praksa je bila odlaganje komunalnog otpada na deponiju. Kako gradovi postaju veći i sa većom gustinom naseljenosti površine potrebne za deponovanje otpada takođe postaju sve veće. Takođe, kako se društvo razvija, tako se i sastav komunalnog otpada značajno menja naročito u domenu npr. ogreva što dovodi do stvaranja površina koje postaju lokalne deponije otpada.
Danas, zbog povećanja količina otpada koje treba deponovati, kao i veće brige o životnoj sredini, potrebno je koristiti naprednije metode sakupljanja, transporta, tretmana i odlaganja.

Mogućnosti upravljanja komunalnim otpadom

Moguće je izvršiti separaciju otpada, bilo u saradnji sa „proizvođačem“ otpada, bilo tek nakon prikupljanja. Otpad koji nije odgovarajući za reciklažu ili ponovno korišćenje, a stoga i separaciju, treba prikupiti i odložiti na dozvoljene lokacije.

Redosled rešavanja problema je sledeći:
– minimiziranje otpada koji se odbacuje
– izdvajanje korisnih sastojaka i njegova ponovna upotreba
– industrijski tretman smeća
– konačno odlaganje ostatka na deponiju

Taj cilj se postiže na taj način što se:
1. prvo uredi deponija
2. uvodi primerna i sekundarna separacija korisnih komponenti
3. uvode određeni tehnološki postupci u tretmanu (kompostiranje, briketiranje ili neki drugi oblik prerade)
4. uređuje problematika nastanka ambalažnog otpada i vrši edukacija građana u cilju smanjenja količine otpada uopšte

Obuhvat i odnošenje otpada

Javno komunalno preduzeće, kada je u pitanju odnošenje komunalnog otpada, obuhvata teritoriju čitave opštine.
Komunalni otpad se sa teritorije grada sakuplja u kontejnerima i individualnim kantama, tipiziranim i netipiziranim. U delovima grada gde preovlađuje kolektivno stanovanje otpad se sakuplja u kontejnerima, dok u delovima individualnog stanovanja svako domaćinstvo ima svoju posudu.
Smeće se iz individualnih objekata stanovanja odvozi jednom nedeljno, dok se iz kolektivnih odvozi dva puta nedeljno. Iz privatnih radnji i preduzeća smeće se odnosi jednom nedeljno, a ako je potrebno, po pozivu, i češće.
Procenjena prosečna godišnja količina otpada koju izveze JKP „7. Oktobar“ je 6.800 tona, dok je procenu sastava otpada nemoguće izvršiti jer se vrši kolektivno sakupljanje i ne postoji separacija otpada.

Problemi i planovi

Kao najveći problemi u svakodnevnom radu identifikovane su sledeće stavke:
– održavanje i uređenje gradske deponije i
– nedostatak sredstva za opremu i uređenje deponije, izrada projekta sanacije i rekultivacije deponija u naseljenim mestima sa
– Stvoriti mogućnosti reciklaže i razdvajanja otpada.

Akcioni plan za upravljanje otpadom u opštini Novi Kneževac od značaja za projekat

1. Donošenje odluke o pristupanju regionalnoj Deponiji
2. Donošenje drugih akata u skladu sa aktuelnim Zakonima o upravljanju otpadom
6. Stvaranje mogućnosti za primarnu selekciju otpada i otvaranje eko ostrva
9. Obezbeđenje novih vozila i mehanizacije neophodne za upravljanje otpadom
10. Obezbeđenje nove opreme za upravljanje otpadom (kontejneri, kante i dr.)
13. Edukacija građana
14. Saradnja sa drugim nivoima vlasti, opštinama, regionima iz zemlje i okruženja u oblasti upravljanja otpadom
19. Promocija i medijska kampanja vezana za zaštitu životne sredine i iskorišćavanje sekundarnih sirovina

Lokalni plan upravljanja otpadom predstavljaće okvir za pokretanje sistema upravljanja otpadom u opštini Novi Kneževac. Implementacija kratkoročnih i dugoročnih akcija uključuje partnerstvo sa javnim preduzećima, privatnim sektorom, lokalnim vlastima, NVO i dr.
Lokalne vlasti, organizacije koje se bave otpadom i lokalni proizvođači otpada će održavati partnerski odnos i biti odgovorni za razvoj i revidovanje akcionog plana.

5. Lokalni plan upravljanja otpadom u Mađarskoj

Mađarska ima dobro razvijenu politiku i pravni okvir za upravljanje otpadom, uglavnom vođen zahtevima EU i podržan kvantitativnim ciljevima i ekonomskim instrumentima. Preduzela je korake za poboljšanje upravljanja materijalima, ali je do sada pokazala ograničene napore da podstakne prelazak na cirkularnu ekonomiju. Postoje pozitivni trendovi upravljanja otpadom: razdvajanje nastalog otpada od ekonomskog rasta, povećane stope recikliranja i upotrebe i smanjena upotreba deponija. Međutim, Mađarska ostaje prosečan izvođač i u nekim aspektima – poput recikliranja stakla – zaostaje za evropskim susedima. Prelazak na cirkularnu ekonomiju zahteva nove politike, nove poslovne modele i nove načine rada sa preduzećima i društvom. Nedavna mađarska institucionalna nestabilnost, ponovna centralizacija upravljanja u vezi sa otpadom i nedostatak mehanizama saradnje za cirkularnu ekonomiju mogu potkopati napredak na ovom polju.

Održivo upravljanje materijalom predstavlja izazov u Mađarskoj, jer je zemlja siromašna sirovinama, oslanjajući se na uvoz energije i materijala. Mađarska ekonomija manje je resursno intenzivna od ostalih evropskih zemalja OECD-a. Domaća potrošnja materijala (DMC) po stanovniku iznosila je 10,9 tona (30 kg po osobi dnevno) u 2016. godini. To je ispod evropskog proseka OECD-a (35 kg po osobi dnevno).

Mađarska je 2014. proizvela oko 16 miliona tona otpada. Kao i u mnogim zemljama, građevinski otpad i otpad od rušenja činili su najveći udeo. Od 2008. do 2015. godine ukupna proizvodnja otpada smanjila se za 17%, dok se BDP povećao za 3%, što je značajno postignuće.

Poslednjih godina Mađarska je postigla razdvajanje između rasta BDP-a i stvaranja komunalnog otpada. U 2014. godini generisano je 3,8 miliona tona komunalnog čvrstog otpada (MSV), od čega 73% potiče iz domaćinstava. Proizvodnja komunalnog otpada smanjila se za oko 19% između 2001. i 2015. godine uprkos značajnom rastu BDP-a (+ 29%). U 2015. godini Mađarska je generisala 379 kg/per capita komunalnog otpada, znatno ispod proseka OECD-a od 520 kg/ per capita. Zajedno, plastika, papir i karton, staklo i metal predstavljaju blizu 45% komunalnog otpada, dok organski otpad čini oko 23%.

Odlaganje na deponije i dalje je najčešća opcija tretmana komunalnog otpada (54% u 2015. godini). Međutim, stope oporavka materijala (uključujući recikliranje i kompostiranje) neprekidno su se povećavale sa 10% na 32% tokom 2006-15. godine.

Sveobuhvatni okvir mađarske politike upravljanja otpadom vođen je zakonodavstvom EU o otpadu. Na primer, u skladu sa Direktivom EU o deponijama, Mađarska je nastojala da smanji količinu biorazgradivog komunalnog otpada koji se odlaže na najviše 75% do 2004. godine, 50% do 2009. godine i 35% do 2016. godine u poređenju sa nivoima iz 1995. godine. Prvi Nacionalni plan upravljanja otpadom (NPUO) za 2003-08. fokusirao se na preusmeravanje biorazgradivog komunalnog otpada sa deponija u skladu sa ciljevima EU. Izrađen je drugi NPUO za period 2009-14, ali zvanično nikada nije usvojen. Nedostatak plana upravljanja otpadom delimično je nadoknađen sa još dva dokumenta: Strategija za upravljanje biorazgradivim otpadom u upravljanju komunalnim čvrstim otpadom 2004-16 i Strategija razvoja upravljanja komunalnim čvrstim otpadom 2007-16. Nacionalni program za životnu sredinu (2009-13) takođe je obuhvatio opšte ciljeve upravljanja otpadom. Trenutni NPUO 2014-20 (okvir 4.1) usvojen je u decembru 2013. Fokusira se na povećanje stope oporavka, uspostavljanje i poboljšanje odvojenog sakupljanja, smanjenje stvaranja otpada, pružanje obuke i informacija i podsticanje ponovne upotrebe proizvoda. U njemu se utvrđuju ključni principi istaknuti u politikama EU o otpadu, kao što je hijerarhija otpada, koja poziva na prioritet prvo na prevenciji, a zatim na ponovnoj upotrebi, recikliranju, drugu upotrebu i odlaganje.

Pored NPUO-a, Mađarska od 2012. razvija detaljne godišnje planove za sakupljanje i obnavljanjei Nacionalni plan javnih usluga za upravljanje otpadom od 2016. Nacionalni plan za sakupljanje i obnavljanje uključuje finansijsko planiranje za otpad i životnu sredinu, naknade za proizvode (sa očekivanim troškovima za sakupljanje, predtretman i reciklažu materijala). Nacionalni plan javnih usluga za upravljanje otpadom se uglavnom bavi upravljanjem komunalnim otpadom i utvrđuje nacionalne ciljeve i minimalne nivoe javnih usluga za pojedina područja upravljanja otpadom.

6. Inkluzija Roma – izazovi i mogućnosti

Romi su u najvećem broji zastupljeni kao neformalni sakupljači otpada u ciljnom području projekta, čitave porodice su uključene u sakupljanje otpada, uključujući i decu Rome. Otpad koji sakupe neretko gomilaju u obliku divljih deponija i ispred svojih kuća. Na osnovu do sada navedenog možemo da zaključimo da postoje četiri značajna aspekta sakupljanja otpada. Prvo, to je ekološko pitanje, onda je to pitanje socijalne inkluzije Roma, zdravstveno pitanje i konačno pravno pitanje.

Mnogi od negativnijih stereotipa koji se pripisuju Romima su asocirani sa njihovim ekonomskim statusom. Zbog stereotipa koji je rasprostranjen, pripadnici romske zajednice u Srbiji i Mađarskoj su suočeni sa dvostrukim problemom, ne samo da imaju velike poteškoće u pronalaženju zaposlenja, već i zaposlenje koje im je dostupno, uključujući i rad kao neformalni sakupljači otpada, je percipirano veoma negativno među ostatkom populacije. Romi i Romkinje su u velikoj meri nekonkurentna radna snaga na tržištu rada i stepen diskriminacije prilikom zapošljavanja je velik.

Pošto je uočena potreba da se izvrši inkluzija Roma definisana je Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period 2016-2025 i Nacionalna mađarska strategija integracije Roma – 2011-2020. One predstavljaju centralne dokumente zvaničnog, institucionalnog okvira inkluzije i samim tim, inkluzijom neformalnih sakupljača otpada unutar nje. Donete su nakon ili po završetku Dekade Roma 2005-2015 i usklađenesu sa evropskim okvirom Integracija Roma 2020. U Republici Srbiji inkluzija Roma i Romkinja sprovodi se kroz procese pristupanja Evropskoj uniji, te ujedno predstavlja i jedno od ključnih pitanja u pregovaračkim poglavljima 19 (Socijalna politika i zapošljavanje), 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i 24 (Pravda, sloboda i bezbednost).

Dekada inkluzije Roma 2005-2015, zajednički je projekat Svetske Banke, Saveta Evrope, Instituta za otvoreno društvo i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava u kojem su se vlade evropskih zemalja s najvećim brojem romske populacije (Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka, Mađarska, Makedonija, Crna Gora, Rumunija, Srbija, Slovačka i Španija) obavezale da će eliminisati diskriminaciju i smanjiti društvene nejednakosti između romskog i neromskog stanovništva. Na žalost za sve ovo nije dalo očekivane rezultate, Romi se i dalje tretiraju kao građani drugog reda čija inkluzija u legalne poslove nije još uvek zaživela.

Romsko naselje: Fotografija А. Stanković

Tri nacionalne strategije Vlade Srbije koje povezane sa situacijom neformalnih sakupljača opada i projektima i inicijativama koje se na njih odnose su: Nacionalna Strategija za inkluziju Roma 2016-2025, Nacionalna strategija za zapošljavanje 2011-2020 i Strategija za upravljanje otpadom za period 2010-2019.

Nacionalna strategija za inkluziju Roma 2016-2025 je najsveobuhvatnija vladina strategija povezana sa inkluzijom Romske Zajednice, Inkluzija Romske zajednice kroz lokalne politike zaposlenja je veoma niska. Nacionalna Strategija za inkluziju Roma 2016-2025 navodi sledeće razloge za ove nezadovoljavajuće rezultate:
1. manjak sistematskog načina rada,
2. manjak kooperacije sa organizacijama građanskog društva,
3. manjak formalnog praćenja i metodologije u implementaciji mera na lokalnom nivou i
4. nedovoljna finansijska podrška.

Trebalo bi napomenuti da neformalni status sakupljača otpada rezultira manjkom verodostojnih podataka, što otežava lokalnim upravama stvaranje politika zapošljavanja koje su pravljene po potrebama zajednice. Nije retkost da je na teritoriji prijavljen znatno manji broj Roma od onoga koji je stvaran i realan.

Nacionalna Strategija za inkluziju Roma 2016-2025 postavlja operativne ciljeve, od kojih je jedan izuzetno blizak ciljevima našeg projekta:
Operativni cilj 7: Legalizovati rad neformalno zaposlenih Roma i Romkinja, a posebno individualnih sakupljača:

Mere:
1. U Zakonu o upravljanju otpadom urediti zabranu deponovanja otpadnog materijala koji se može reciklirati
2. Podsticati lokalne samouprave da urede pitanje upravljanja otpadomtako što će
3. Izraditi lokalne planove upravljanja otpadom kojima se predviđa uključivanje individualnih sakupljača sekundarnih sirovina u legalne tokove upravljanja otpadom
4. Izraditi lokalne planske dokumente (Operativni planovi o separaciji otpada, Plan lokalnog ekonomskog razvoja, Plan socijalne politike I socijalne zaštite) kojima se uređuje kako položaj individualnih sakupljača sekundarnih sirovina, tako i sistem lokalnog održivog razvoja koji podrazumeva i separaciju otpada na deponijama.
5. Dati subvencije individualnim sakupljačima sekundarnih sirovina za opremanje potrebnom opremom.

Planirani su sledeći ishodi do 2025. godine:
1. Usvojen je zakonski osnov za upravljanje otpadom.
2. Uređen je pravni status lica koja se bave sakupljanjem i klasiranjem otpada.

Iako ove strategije nude široku osnovu, potvrđujući podršku i odanost Vlade Srbije problemima usko povezanim sa formalizovanjem uloge neformalnih sakupljača otpada na lokalnom nivou, one nude veoma malo pojedinosti koje bi mogle da služe kao uputstva za lokalne samouprave o postizanju ciljeva unutar njih.

Kao što je već napomenuto relevantnih podataka o broju neformalnih sakupljanju otpada nema tj. moramo reći da su verodostojni podaci retki. Podaci koji se mogu naći su uglavnom zasnovani na slobodnim procenama. Prema zvaničnim podacima u Srbiji živi 147.604 onih koji se izjašnjavaju kao pripadnici i pripadnice romske populacije, što čini 2,1% celokupnog stanovništva. Prema nezvaničnim podacima njih je gotovo pola miliona. Ako uzmemo u obzir podatak iz Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja 2016- 2025 da je nezaposlenost Roma i Romkinja oko 49%, jasno je da nema ni govora o mogućnostima stabilnog, sigurnog zaposlenja, a kamoli o dostojanstvenom životu.

Zbog svega ovoga veliki broj Roma je radno angažovan u proces neformalnog sakupljanja otpada. Prema nezvaničnim podacima oko 20 hiljada Roma i Romkinja obavlja taj posao, od toga četvrtinu čine mlađi od 18 godina. Premda je neformalno sakupljanje otpada prisutno širom sveta, retko koja država se sistemski bavi regulisanjem položaja sakupljača sirovina, kako bi se, osim koristi u upravljanju otpadom, unapredio njihov ekonomski i društveni položaj i smanjili rizici od kriminalnih aktivnosti.

U Srbiji je ova delatnost i dalje prepuštena „sivoj zoni“. Nacionalna Strategija za inkluziju Roma 2016-2025 se predviđa niz mera, između ostalih je i legalizacija statusa sakupljača sekundarnih sirovina i njihova pojedinačna registracija kao privatnih preduzetnika. Neformalni sakupljači sekundarnih sirovina postoje svuda u svetu, od najrazvijenijih demokratija koje gotovo sve recikliraju, do siromašnih zemalja na čijim deponijama su izgrađena naselja nalik getu, u kojima ljudi žive doslovno među brdima smeća.

Poslednji dostupan podatak da se ovim poslom bavi između 1 i 2 odsto svetske populacije, uglavnom najsiromašnijih, objavila je Svetska banka još 1988. godine, a Ujedinjene nacije procenjuju da oni prikupe od 50 do 100 odsto otpada u urbanim sredinama. Uprkos takvom doprinosu, većina ne koristi beneficije koje bi mogli da imaju kao ravnopravni pripadnici zajednice, uključujući i činjenicu da se mali broj njih leči u zvaničnim zdravstvenim institucijama, iako su zbog čestog rada sa toksičnim materijalima izloženiji bolestima od mnogih drugih profesija.

Retko koja država u svetu se sistemski bavi unapređenjem položaja ove maltene nevidljive grupe ljudi, ali uspešni primeri koji su rezultat aktivnosti civilnog sektora bi mogli da posluže kao smernice u ovim nastojanjima. Primera radi, u Indoneziji je zaživelo zdravstveno osiguranje koje se plaća 60 evro centi mesečno, pod uslovom da je ovaj novac zarađen sakupljanjem sopstvenog otpada za reciklažu. Postoji više predloga na koji način se može obezbediti zdravstvena briga o sakupljačima otpada, ali čini se da vlasti većine zemalja posvećuju malo vremena ovoj temi. Slična je situacija i sa socijalnim i penzionim osiguranjem.

Iako ove strategije, koje su do sada bile navedene, nude široku osnovu, potvrđujući podršku i odanost Vlade Srbije problemima koji su povezanim sa formalizovanjem uloge neformalnih sakupljača otpada na lokalnom nivou, one nude malo konkretnih smernica koje bi mogle da služe kao uputstva za lokalne samouprave o postizanju ciljeva unutar njih. Neformalni sakupljači otpada su nedovoljno iskorišćeno rešenje za mnoge ekološke probleme sa kojima se suočava Srbija. Stručnjaci sugerišu da bi poboljšanje sistema za upravljanje otpadom moglo uticati i na unapređenje životnih uslova sakupljača. Predlažu formiranje partnerstava između lokalnih samouprava i sakupljača sekundarnih sirovina i intenzivniji rad na razvrstavanju smeća, kako bi se povećao obim reciklaže a time i prihodi u ovom sektoru.

Iskustva iz pojedinih zemalja pokazuju da bi bolja organizacija sektora upravljanja otpadom uveliko mogla olakšati posao sakupljačima. Tamo gde građani razvrstavaju smeće sakupljači ne moraju da ga traže po kontejnerima i deponijama, već obilaze domaćinstva i preuzimaju unapred selektovane ostatke. Pokazalo se da ova praksa smanjuje i stopu dečjeg rada, budući da jedna osoba, koja obično i obezbeđuje porodične prihode, može da prikupi više otpada i stoga ne mora da angažuje i ostale članove porodice u tom poslu. U gradovima u kojima se sprovodi ovakav vid upravljanja otpadom, porastao je broj siromašne dece koja pohađaju školu.

Fotografija:: Informal Recyclers in Belgrade

Kod nas je, međutim, situacija drugačija, ukupnog broja sakupljača sekundarnih sirovina 90% su činili Romi. Činjenica je da decenijama unazad postoji diskriminacija prema ovoj populaciji i da se to nije mnogo promenilo. Kako je utvrđeno do sada se neprekidno pričalo o unapređenju položaja sakupljača sekundarnih sirovina, ali malo toga je na ovom polju urađeno. Pre sedam godina osnovan je esnafski sindikat sakupljača, međutim on ima malobrojno članstvo i slab politički uticaj. Od tada su cene sekundarnih sirovina a samim tim i zarade sakupljača malo porasle, ali i dalje su daleko od obezbeđivanja osnovne egzistencije. Pomaka nema ni u pogledu socijalne sigurnosti sakupljača, osim što je postignut konsenzus da su oni društveno korisni.
Oni koji se opredele za ovaj posao, najčešće to rade neformalno, što potvrđuju i u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, navodeći podatke da je samo 249 nezaposlenih sa njihove evidencije prihvatilo ponude za legalno obavljanje ovog posla.

Istraživanjem koje je sprovedeno od strane Zelene inicijative, mreže 22 organizacije građanskog društva u Srbiji utvrđeno je da: prosečan radni dan sakupljača traje 12 časova, njegova mesečna zarada kreće se između 15.000 do 18.000 dinara, a pošto je većina nezaposlena, neki od njih dobijaju i socijalnu pomoć kako bi „sastavili kraj s krajem“. Posebno zabrinjava podatak da četvrtinu neformalnih sakupljača čine osobe mlađe od 18 godina, kao i činjenica da je usled nedostaka institucionalnog i pravnog okvira koji bi regulisao angažman sekundarnih sakupljača sirovina ova oblast uveliko izložena kriminalnim aktivnostima.

Osnovni preduslov za dugoročno poboljšanje je, međutim, stvaranje ambijenta koji bi podsticao reciklažu u sklopu takozvane „zelene privrede“. Procene ukazuju da bi u Srbiji, samo kroz ispunajavanje obaveza u pogledu recikliranja koje nalaže članstvo u EU, u ovoj delatnosti moglo da se otvori čak 150.000 novih radnih mesta. Recikliranje u bilo kojoj industriji, naime, zahteva sakupljanje, selekciju i obradu otpada, kao i prodaju i logistiku koja mora da je prati, a koliko ima prostora za rast pokazuje i podatak da se u našoj zemlji reciklira samo 10 odsto postojećeg otpada.
Javne politike koje bi pokušale da unaprede njihove uslove rada, efikasnost i formalizuju njihov status, mogu da proizvedu primetnu ekonomsku korist za državu. Takve javne politike mogu da deluju i ka unapređenju socijalne inkluzije Romske zajednice u Srbiji, koja je druga najbrojnija manjina u zemlji i suočena sa mnogim izazovima, mnogi od kojih su na jedan ili drugi način povezani sa njihovom ekonomskom situacijom i pozicijom na tržištu rada. Lokalna samouprava je nivo koji je identifikovan od strane vladinih strategija kao najracionalnija početna tačka za projekte koji promovišu inkluziju kroz aktivne politike zapošljavanja.

Napredovanje na polju zaštite životne sredine o kojima se govori u Strategiji upravljanja otpadom 2010-2019 bi mogli da se delimično postignu kroz zajednički napor i kooperaciju između lokalne samouprave i neformalnih sakupljača otpada. Takva kooperacija, predstavljena i u operativnom cilju 7. Nacionalne strategije za inkluziju Roma, bi mogla da ima dalekosežni pozitivni efekat na zaštitu zdravstvene sredine, lokalnu ekonomiju i inkluziju Romske zajednice. Neformalni sakupljači imaju direktan kontakt sa različitim vrstama otpada, uključujući opasan i medicinski otpad, što može imati negativan efekat na njihovo zdravlje.

U Mađarskoj nacionalnoj strategiji socijalne inkluzije, Vlada Mađarske teži da nastavi svoju dugoročnu politiku inkluzije koja nastoji da postigne suštinsku promenu stava o siromaštvu i romskoj populaciji.
Na početku aktivnosti, uspostavljanjem nezavisnog Državnog sekretarijata za socijalno uključivanje koji olakšava uključivanje Roma, postavljen je na visok nivo kao prioritet. Promena pristupa dopunjuje prenos ravnoteže u integraciji trajno ugroženih, uključujući romske zajednice koje su se našle na periferiju društva. U potpunosti u skladu sa evropskom tradicijom i smernicama, novi Ustav Mađarske u nekoliko slučajeva navodi kao princip zaštitu ljudskog dostojanstva, preduzimanje mera protiv predrasuda, diskriminacije i socijalne isključenosti, obezbeđenje osnovnih ljudska prava i borbu protiv govora mržnje i isključenja. Na raspolaganju su potrebno zakonodavstvo, institucije i instrumenti, međutim, iskustvo iz poslednje dve decenije pokazalo je da su potrebne učinkovite promene za efikasno delovanje i održiva izvodljiva rešenja. U suštini treba, obezbediti potrebne alate i otvoriti nove puteve za razvoj.
Javni programi zapošljavanja pokrenuti 2011. pružaju poslove, sredstva za život i obrazovanje stotinama hiljada ljudi godišnje i daju novi zamah aktivnostima zajednice i jačanju lokalnih zajednica. Za mnoge Rome, mogućnosti koje nude javni programi zapošljavanja prvi su korak u udaljavanju od periferije društva. Procenjuje se da 15% Roma učestvuje u programima zapošljavanja, iako Romi čine samo 7% društva. Među ciljanim subvencijama i programima za zapošljavanje – koje takođe podržava poslovni sektor – mere Akcionog plana za zaštitu radnih mesta, koje pružaju posebnu podršku onima koji imaju najviše poteškoća u zapošljavanju, mladima, nekvalifikovanim radnicima. U januaru 2013. godine, vlada je objavila odluku čiji je cilj 8 stvaranje slobodnih preduzetničkih zona za mikroregije u najugroženijem položaju, pozitivan korak ka smanjenju regionalnih nejednakosti i socijalne inkluzije.
Cilj politike inkluzije je
– smanjiti udeo ljudi koji žive u siromaštvu ili socijalnoj isključenosti,
– smanjiti socijalni jaz za decu u nepovoljnom položaju, oslabiti trend produžavanja siromaštva,
– smanjiti socijalni jaz između romske i neromske populacije,
– poboljšati položaj Romkinja.

Ostvarivanje ovih ciljeva, u smislu ključnih karakteristika socijalnih problema, određuje se u sledećim horizontalno važećim ciljevima:
1. poboljšanje prilika na tržištu rada za dugoročno nezaposlene osobe aktivne starosti;
2. smanjiti siromaštvo dece;
3. prevazići socijalizaciju i socio-kulturne nedostatke;
4. smanjiti višestruke nedostatke za romske žene;
5. smanjiti zaostajanje područja u nepovoljnom položaju, ublažiti socijalne nedostatke koji proističu iz teritorijalnih i stambenih nedostataka;
6. smanjiti diskriminaciju Roma u institucijama i zajednicama.
Strategija daje vrlo dobru analizu početnog stanja i dobre strateške pravce inkluzije Roma u socio-ekonomski život Mađarske.
Što se tiče trematike kojom se aktuelni projekat bavi ona je pomenuta na nekoliko mesto a na jednom i eksplicitno u polavlju o javnim radovima
“Nakon analize iskustva, javni programi zapošljavanja i pilot programi koji stvaraju vrednost moraju se proširiti na sledeća polja:
– proizvodnja useva i stočarstva,
– tradicionalno konzerviranje i održavanje zemljanih puteva,
– bio proizvodnja biomase,
– čišćenje lokacija ilegalnog odlaganja otpada
– programi vezani za velike građevinske investicije i
– pokrenite programe rada prema ugovorima između vlade i opštinskih vlada (npr. izgradnja biciklističkih staza, zaštita od poplava i unutrašnjih voda, itd.)”
Ne pominje se ono čime se inače Romska populacija tradicionalno bavi – sakupljanjem i sortiranjem čvrstogkomunalnog otpada.
U delu socijalne odgovornosti pominje se samo “Korporativna socijalna odrgovornost”. Apeluje se na kompanije da budu socijalno odgovorne.
U Strategiji se ne pominje socijalno preduzetništvo, mada se insistira da socio-ekonomska inkluzija ima aktivni karakter tj. da i Romi aktivno u njoj učestvuju.

6.1. Položaj Roma na tržištu rada

Kada razmatramo uloge neformalnih sakupljača otpada, unutar Romske zajednice, lokalne samouprave, i država Srbije i Mađarske kao celina, postoje određene činjenice koje moramo uzeti u razmatranje. Među Romskom zajednicom veliki procenat populacije su izdržavana lica. U 2011 bilo je 140 neaktivnih za svaku aktivnu osobu u Srbiji, dok je među Romskom populacijom ovaj broj bio 257 neaktivnih osoba na svakih 100 aktivnih. Upravo u ovome leži osnov za diskriminaciju Roma, jer ostatak populacije njih doživljava kao ljude koji ne žele da rade. Treba napomenuti da su podaci o zaposlenju Roma u Srbiji retki a u Mađarskoj su označeni kao nepouzdani što i vladina dokumenta često potenciraju ovu činjenicu.

Podaci popisa stanovništva iz 2011. godine ukazuju na nizak stepen ekonomske aktivnosti Roma. Prema ovim podacima u Srbiji, svega 28% romskog stanovništva spada u kategoriju ekonomski aktivnih, što je neuporedivo manje od republičkog proseka (41%). Od ekonomski aktivnih Roma, poslovnu aktivnost obavlja svega 41%, što je takođe znatno niže u odnosu na republički prosek (78%, vidi Grafik 1). Na evidenciji nezaposlenih lica Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 25.7485 pripadnika romske nacionalne manjine. S obzirom da se svi nezaposleni Romi ne nalaze na evidenciji ove institucije nezvanično se procenjuje da je ovaj broj znatno veći.

Sledi grafički prikaz ekonomska aktivnost Roma prema popisu iz 2011. godine
Grafik 2. Ekonomska aktivnost Roma

Grafik3. Ekonomska aktivnost ukupnog stanovništva

Grafik 4. Aktivni Romi

Grafik 5. Aktivno ukupno stanovništvo

Usled niske ekonomske aktivnosti Roma na formalnom tržišta rada evidentna je velika zastupljenost Roma u neformalnom sektoru. Prema podacima regionalnog istraživanja koje su zajednički sproveli UNDP, Svetska banka i Evropska komisija, procenjena stopa nezaposlenosti među Romima u Srbiji iznosila je 49% u 2011. godini, a stopa neformalne zaposlenosti procenjena je na čak 70%. Pritom, podaci upućuju na zaključak da su Romkinje u znatno nepovoljnijem položaju na tržištu rada jer od ukupnog broja aktivnih Roma 22,5% su žene.

Najzastupljenije zanimanje među aktivnim Romima su ulični čistači i sakupljači sekundarnih sirovina sa 59,3%. Procenjuje se da ima više desetina hiljada individualnih sakupljača sekundarnih sirovina, uglavnom Roma, koji sakupe oko 75% ukupno sakupljene sekundarne sirovine u Srbiji. U dominantna zanimanja takođe spadaju vozači i zanatlije sa 10,8%, zatim poljoprivrednici (9,9%) i trgovci (8,9%). Rezultati regionalnog istraživanja Roma UNDP-a, Svetske banke i Evropske komisije takođe ukazuju da su Romi najčešće zaposleni u komunalnim preduzećima, u oblasti usluga (frizerske usluge, čiščenje, šivenje i sl.), u industriji, građevini i u poljoprivredi.
Prema podacima Popisa iz 2011. godine, od ukupnog broja ekonomski aktivnih Roma koji obavljaju neko zanimanje, 16% ima sopstveni posao koji najčešće obavljaju samostalno. Pritom, procenat Roma koji samostalno obavljaju delatnost među ekonomski aktivnim Romima je veći u odnosu na taj procenat među ukupnim ekonomsko aktivnim stanovništvom u Srbiji (Romi 10,9%, ukupno stanovništvo 4,1%, Tabela 1). Sa druge strane, manji je udeo Roma koji su individualni poljoprivrednici i poslodavci, u poređenju sa ukupnim stanovništvom. Zanimljivo je istaći visok procenat Roma čije zanimanje nije bilo moguće razvrstati po kategorijama radnog statusa (čak 27.6%).

Fotografija: TALOŽENJE PRE ODVOŽENJA: Jedno od romskih naselja

Neformalni sakupljači sekundarnih sirovina su bili osnova piramide recikliranja u Srbiji decenijama. Podaci obrađeni od strane Udruženja Reciklera ambalažnog otpada ukazuju da je od ukupne količine sakupljenog ambalažnog otpada za reciklažu, čak 87% potiče iz neformalnog sektora, dok samo 13% prikupljaju JKP, javna komunalna preduzeća, ili direktno recikleri. Ovo je uporedivo sa drugim balkanskim zemljama, gde se u proseku 90% materijala za recikliranje prikuplja od strane neformalnih sakupljača.

Samo u Beogradu, oko 2.350 porodica, ili više od 12.000 osoba bave se sakupljanjem sekundarnih sirovina to im je ujedno kao jedini izvor prihoda. U celoj Srbiji, prema procenama, između 6.000 i 10.000 porodica, ili 35.000 – 55.000 osoba radi kao neformalni sakupljači7. U najvećem broju slučajeva je to i jedini prihod koji porodica ima. Postoje podaci da dodatnih 100.000 osoba učestvuje u sakupljanju otpada pola radnog vremena ili to rade paralelno sa drugim ekonomskim aktivnosti (Podaci iz zadruge Eko servisa).

Svakodnevno u većim gradovima u Srbiji, značajan broj neformalnih sakupljača, uglavnom Romi između starosti 16 i 45 godina, sakupljaju otpad. Njihov rad se bazira na vađenju vrednih materijala iz JKP kontejnera, uzimanje materijala za reciklažu sa ilegalnih deponija, dvorišta, javnih površina, te se iz tog razloga često tretiraju kao strvinari.
Neophodno je istaći da ovaj problem nemaju samo Srbija i ostale zemlje u razvoju već i razvijene zemlje. Tako se po izveštaju Svetske Banke napominje: Poziciju Roma na tržištu rada u Španiji karakterišu zaposlenost koja je nisko plaćena i većinski u neformalnom sektoru. Procenjeno je da 50 do 80% Roma radi u “tradicionalnim profesijama” prodaje, sakupljanje urbanog otpada i rada nasezonskim poslovima. 5 do 15% rade kao prodavci antikviteta, vlasnici radnji i kao umetnici. 10 do 15% radi u “novim profesijama” građevinskog rada i kao javni službenici. Povezano sa ovom činjenicom, ali i sa mnogim drugim problemima sa kojima se Romska zajednica suočava, razmatrajući potencijalna rešenja, Evropski Savet je objavio Predlog Saveta 9. Decembra 2013 o efektivnim merama integracije Roma unutar zemalja članica. Unutar Predloga smernice su date ne samo za inkluziju Romske zajednice u formalno tržište rada, već i o važnosti uloge lokalne samouprave i lokalne zajednice u ovom procesu.

Države članice se savetuju da:
Preduzmu efektivne mere ka osiguravanju jednakom pristupu tržištu rada i mogućnostima zaposlenja za Romsku zajednicu. Ovaj cilj se može postići kroz
mere kao što su:
1. Podržavanje sticanja prvog radnog iskustva, učenje kroz posao, učenje o profesijama, celo životno učenje i razvoj veština;
2. Podržavanje samo zaposlenja i preduzetništva;
3. Pružanje jednakog pristupa javnim servisima zaposlenja, uključujući servise koji bi pomogli pojedincima koji traže posao, fokusirajući se na personalizovano savetovanje i individualne planove akcije i, gde je to primereno, promovisanje opcija za zaposlenje unutar javnih službi;
4. Eliminisanje barijera, uključujući diskriminaciju, za ulazak ili povratak na tržište rada.

7. Zaključak

Iz svih do sada navedenih razloga ovaj projekat je postavio sebi za zadatak postizanje sveobuhvatnog cilja „doprinošenje uvođenju socijalnih inovacija za mlade neformalne sakupljače kroz implementaciju principa međusektorske cirkularne ekonomije, u omladinskom socijalno-poslovnom formatu“. Time će se poboljšati socio-ekonomski status ciljne grupe – romske omladine u na nekoliko načina:
1. Socijalni status mladih Roma iz grupe NEET („Ne u zaposlenju, obrazovanju ili obuci“) će biti poboljšan. Oni će dobiti potpuni pravnom status, putem formiranja preduzeća. Promocija njihovog rada biće prezentovana široj javnosti u Srbiji i Mađarskoj, uključujući ne samo građane, već i veoma važnu grupu – turiste, jer će romski sakupljači otpada uglavnom raditiu urbanism celinama in a turističkim destinacijama.
2. Ekonomski status će se značajno poboljšati prihodom koji će pripadnici ciljne grupe zaraditi. Poboljšani ekonomski status će imati refleksiju na društveni status.

Rezultati projektnih aktivnosti će imati značajan uticaj na poboljšanje stanja životne sredine jer će se komunalni čvrsti otpad ponovo koristiti što je i osnov cirkularne ekonomije.

Pored sveobuhvatnog cilja odabrana su i dva specifična cilja koja će doprineti postizanju opšteg cilja.
1. Specifični cilj 1: Osigurati preduslove za zapošljavanje i samozapošljavanje mladih Roma u sektoru sakupljanja otpada edukacijom pripadnika ciljne grupe za efikasno upravljanjem čvrstim otpadom putem postizanja ciljeva cirkularne ekonomije.
2. Specifični cilj 2: Podizanje svesti ostalim učesnicima u procesu cirkularne ekonomije u odnosu na romsku omladinu, kako bi se smanjio njihov nivo nezaposlenosti u graničnom području Srbije i Mađarske. Postizanje rezultata ovog cilja dodatno će povećati uticaj projektnih aktivnosti zbog uključivanja značajnih aktera u cirkularnoj ekonomiji – prerađivača prikupljenog i odabranog komunalnog otpada. Na taj način će se uticaj romskog omladinskog rada višestruko povećati i prihodi će im biti veći i stabilniji.

Takođe će se doprineti ostvarenju konkretnih ciljeva i to tako što će poboljšati socio-ekonomski status mlade populacije Roma i njihov položaj u društvu.

Osnivanje socijalnog preduzeća Roma sakupljača čvrstog komunalnog otpada će omogućiti mladim Romima da dođu do znanja i veština iz oblasi menadžerstva i upravljanja ljudskim resursima. Te veštine i znanja će se dalje razvijati kroz nekoliko aktivnosti koje obuhvataju razmenu iskustava kroz najbolje prakse i prezentaciju naučenih lekcija, uključujući veće gradove i druga slična iskustva. Takođe, posete na terenu u drugim zemljama će doprineti razmeni iskustava.
Tehnički kapaciteti grupe će biti poboljšani kroz obuku o aspektima zaštite životne sredine i zdravlja i tehnikama prikupljanja i selekcije komunalnog otpada. Moderni i efikasni tehnički uređaji kao što su električni bicikli i lična zaštitna sredstva (uključujući i zaštitu od COVID-19 ) uključeni su u preduslove za kvalitetno prikupljanje, selekciju i odlaganje.

Kandidati su zainteresovani i povećaće svoje organizacijske i marketinške kapacitete za upravljanje takvim projektima koji uključuju društveno-ekonomski osetljive i ugrožene grupe.
Posebno u ciljnom CBC području imaće značajnu dodatnu vrednost jer je turizam jedan od aspekata koji će takođe biti poboljšan ovim projektom. Naime, efikasnost upravljanja komunalnim otpadom na ekološki prihvatljiv način biće snažan signal turistima da građani CBC rfegiona vode računa o životnoj sredini. Uspostavljanje lepog ambijenta u urbanim sredinama i turističkim destinacijam će privući turiste i koristi će biti za sve zainteresovane strane.

Prerađivačima komunalnog otpada su potrebne sirovine za njihovu proizvodnju. Dobro opremljeni, obrazovani i organizovani sakupljači i selektori biće pouzdani partneri u procesu proizvodnje koja je osnov cirkularne ekonomije. Očekuje se da će Socijalna preduzeća Roma skupljača sa svojim iskustvima biti embrion za dalje unapređenje i razvoj upravljanja otpadom iz ciljnog područja.

Građani CBC regiona će imati koristi od ovog građansko-javno-privatnog partnerstva koje se odražava u ekološki, zdravom i čistijem ambijentu. Optimalno sastavljeno partnerstvo omogućava kandidatima da sistematski i održivo pristupaju ključnim korisnicima i zainteresovanim stranama i da dobiju sve relevantne činjenice u pogledu poboljšanja postojećih, zastarelih i nesigurnih praksi neformalnih sakupljača otpada, kako bi postali sastavni deo efikasnog sistema upravljanja otpadom.

Prikupljanje materijala koji se mogu reciklirati u urbanism sredinama često preduzimaju neformalni sakupljači otpada, uglavnom mladi Romi. Odvojeno sakupljanje otpada je glavni preduslov za reciklažu, koja igra glavnu ulogu u cirkularnoj ekonomiji. Međutim, da bi se recikliranje obavljalo profesionalno, potrebna je mnogo veća efikasnost i mnogo prikladnija institucionalna podrška. Predloženim projektom dodatno će se osigurati da ugrožena grupa romske omladine neće izgubiti svoj trenutni izvor prihoda kao posledicu stvaranja modernog sistema upravljanja otpadom, već upravo suprotno.

Radiće se na razvijajnju nove i inovativne usluge koje će povećati zapošljivost mladih Roma (15-30 godina iz NEET-a, polovina žena) i razviti i implementirati međusektorsko poslovno rešenje koje uključuje civilno-javni i privatni sektor u funkcionalno i institucionalizirano partnerstvo.

Sve aktivnosti uključuju međusektorske principe podizanja svijesti javnosti o zapošljavanju ugroženih grupa i njihovom ravnopravnom učešću na tržištu rada, promovisanju principa rodne ravnopravnosti i jednakih mogućnosti, podsticanju međusektorske saradnje, efikasne upotrebe i očuvanja resursi, uključivanje ciljne grupe u osmišljavanje akcije, unapređenje ljudskog kapitala, povećanje transformativnog potencijala i eliminisanje nejednakosti u društvu i sve aktivnosti će se sprovoditi u skladu sa pravilima zapošljavanja i propisima definisanim postojećim pravnim okvirom.

8. Literatura::

1. Zakon o upravljaju otpadom (Službeni Glasnik RS” br. 36/2009, 88/2010 i 14/2016)
2. Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (“Službeni Glasnik RS” br. 36/2009)
3. Uredba o uvođenju Plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2015-2019 (“Službeni Glasnik RS” br. 144/2014)
4. Direktiva (EU) 2018/852 Evropskog Parlamenta od 30. maja 2018 zamenjuje Direktivu 94/62/EC o ambalaži I ambalažnom otpadu
5. Nacionalna strategija za inkluziju Roma 2016-2025
6. Strategijom upravljanja otpadom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 29/10)
7. Strategija za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period 2016-2025.
8. Nacionalna strategija za zapošljavanje 2011-2020
9. Nacionalne strategije cirkularne ekonomije u oblasti upravljanja otpadom
10. Lokalni plan upravljanja otpadom grada Beograda 2011-2020.
11. A Roadmap for Integration by GIZ- INCLUSION OF INFORMAL COLLECTORS
INTO THE EVOLVING WASTE MANAGEMENT SYSTEM IN SERBIA
12. “Inkluzija neformalnih sakupljača u sistem upravljanja otpadom u razvoju u Srbiji”, 2018
13. Studija sistema upravljanja ambalažom u Srbiji, SEPEN
14. Između forme i realnosti- Izveštaj iz senke o sprovođenju Strategije za socijalno
uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji, Forum Roma Srbije, 2018.
15. “PROCENA SOCIO-EKONOMSKOG POLOŽAJA NEFORMALNIH SAKUPLJACA OTPADA U SRBIJI”, Centar za društvena i primenjena istraživanja Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu, 2017.
16. Romi u Srbiji – Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji. Beograd: Republički zavod za statistiku Republike Srbije
17. Waste Management – Sustainable Development Goals; https://sustainabledevelopment.un.org
68
18. CHALLENGES OF MUNICIPAL WASTE MANAGEMENT IN HUNGARY: ZOLTÁN OROSZ – ISTVÁN FAZEKAS; AGD Landscape & Environment 2 (1) 2008. 78-85. 19. OECD Environmental Performance Reviews: Hungary 2018: Chapter 4. Waste, material management and circular economy; “https://www.oecd-ilibrary.org
20. Municipal waste management; Hungary 2016;
21. Municipal waste management in Hungary, 2013; https://www.eea.europa.eu
22. Hungary’s national Roma integration strategy – 2011-2020 – Updated in 2014; https://ec.europa.eu › combatting-discrimination › roma-eu
23. Roma Integration 2020 | Decade of Roma Inclusion 2005 – 2015; https://www.rcc.int › romaintegration2020 › decade-of-…
24. HUNGARY 2020 NATIONAL REFORM PROGRAMME OF HUNGARY https://ec.europa.eu/info/sites/default/files/2020-european-semester-national-reform-programme-hungary_en.pdf
25. Packaging waste by waste management operations https://knoema.com/env_waspac-20201201/packaging-waste-by-waste-management-operations?regionId=HU
26. National factsheet on separate collection, Hungary; [HU Waste Act 2012]
27. EUROSTAT: – Generation of waste by waste category, hazardousness and NACE Rev. 2 activity [ENV_WASGEN__custom_956755] – Municipal waste by waste management operations [ENV_WASMUN__custom_956518] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956435] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956470] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956478] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956484] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956493] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_956875]
– Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957029] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957091] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957124] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957140] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957176] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957189] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC__custom_957212] – Packaging waste by waste management operations [ENV_WASPAC] – Treatment of waste by waste category, hazardousness and waste management operations [ENV_WASTRT__custom_956997]
– Generation of waste by economic activity [TEN00106]